У прилог томе да постоји проблем са формулисањем питања, цитираћемо део „Информатора правосудног испита“ у коме се на стр. 85 у оквиру питања: Да ли постоје универзална питања за сва три испитна одбора?, наводи да „Начелно не постоје“, те да „Сваки испитивач има одређену област коју ‘воли’ да пита више од друге области. Не разликује се материја која се одговара, али се разликује начин како је питање формулисано. Тако да некада на први поглед нека питања изгледају различито једно од другог, а заправо су иста питања, само су другачије формулисана“.

Управо из ових разлога верујемо да је списак ажурираних и прецизно формулисаних питања за све испите неопходан.

У погледу испитивања, посебно је проблематично, код оних кандидата који материји приступају студиозно, а потом је тако и излажу, прекидање постављањем потпитања којима се од њих траже кратки и сажети одговори. Прекидом тока мисли, код таквих кандидата долази до блокаде, чиме се доводи у питање и позитиван исход полагања конкретног/их испита. Узму ли се у обзир стрес, умор, напетост, околина и други фактори, могућа је тзв. блокада на једноставним питањима (нпр. кандидаткиња на полагању усменог дела правосудног испита није могла да одговори на питање, у оквиру испита из Грађанског права, ко су наследници у првом наследном реду и како наслеђују), што се ни у ком случају кандидатима не би смело узети за зло, а то се, неретко, дешава. Такође, кандидати код појединих испита немају могућност давања одговора на следеће питање уколико нису на претходно дали задовољавајући одговор. Разуме се, не стоји сваки кандидат једнако добро са свим инстутима који се тичу једног предмета, те неадекватан одговор из једне области није репер да из других области неће дати одличан одговор.

Такође, посебно проблематичан сегмент усменог дела испита јесте чињеница да испитивачи, у великом броју случајева, испред себе имају законски текст из којег ишчитавају оно што се од кандидата очекује да тачно и прецизно репродукује. Кандидати су се жалили да поједини испитивачи инсистирају на прецизном изражавању, посебно законских дефиниција, и враћању кандидата на понављање текста док се не сети конкретног појма који није споменуо. Сама сврха таквог испитивања потпуно је нејасна, када се узму у обзир све околности под којима се овај испит полаже.

Последња ствар код овог захтева на коју бисмо скренули пажњу јесте критеријум вредновања успеха кандидата на усменом делу испита. Сходно Закону о правосудном испиту (у даљем тексту: Закон ) „разумевање суштине правних установа, правилно правничко расуђивање и начин излагања“, постављени су, интер алиа,  као критеријуми вредновања при оцењивању успеха кандидата. Сматрамо да уз познавање позитивних прописа, једино релевантно треба бити разумевање суштине правних института, док познавање судске праксе, која код нас не представља извор права (које се, такође, наводи као критеријум вредновања), треба бити од значаја за превагу између оцене „добро“ и „одлично“, но нипошто танка нит између оцене „добро“ и „задовољава“, с обзиром на то да су и на ОАС на правним факултетима у Р.Србији примери из судске праксе били испитивани за вишу оцену, те да се кандидати на приправничкој пракси, посебно у адвокатским канцеларијама које имају тзв. масовне тужбе, ретко сусрећу са судском праксом, осим у конкретним предметима који су уско ограничени на поједини институт, махом из области грађанског права. О правничком расуђивању, биће више речи у тексту који следи. Посебно је упитно вредновање начина излагања, будући да неки кандидати на ред за испитивање доћу након 12 сати боравка на факултету, непроспаване ноћи пре тога услед изложености стресогеним факторима, под утицајем акутних или хроничних болести, те изостанак самоуверености не значи нужно и изостанак знања. Познато је каква дејства неиспаваност има, као и да услед исте може доћи до стања привремене душевне поремећености ( како би то у контексту овог испита кандидати сликовито описали – у питању је „не знам ни како се зовем“ синдром).

Проблематика писменог дела испита, чија је измена предмет  захтева број 6., почиње очекивањима од кандидата у конкретном случају. Наиме, у Р. Србији за израду писменог рада остављено је 4 сата, што је за кандидате који се, еxемпли цауса, никада у пракси нису сусрели са писањем пресуда (посебно када је реч о пресудама које су стигле до Врховног касационог суда) недовољно време (у пракси земаља у региону то време је дуже, те у Босни и Херцеговини и Републици Хрватској износи 6, односно до 6 часова по испиту). Ако се узме у обзир да се кандидати и у суду, посебно у парничним одељењима основних судова, користе „пелцерима“ који су везани за „шаблонске“ предмете који пристижу у суд (нпр. ПИО фонд, Фонд „Сово“, потраживања судских вештака, актуелне тужбе за банкарске кредите и сл.), а да адвокатски приправници стичу мање практичног искуства а више времена проводе у обављању административних послова, те да се тужилачки приправници не сусрећу са грађанскоправном материјом, јасно је да кандидати имају проблем и са неуједначеним знањем и са самим начином полагања писменог дела. О проблемима са којима се сусрећу приликом писменог дела испита кандидати у петицији наводе следеће: „Давање задатака и оцењовање писменог дела у Новом Саду, приближило се постављању услова за кандидате које мора да испуњава судија Врховног касационог суда а не кандидат који ће можда сести у столицу судије основног суда после положеног правосудног испита…“. И кандидати који су положили или тек треба да полажу правосудни испит у Београду, већином деле ове наводе.

Упркос постојању приручника за израду кривичних и парничних пресуда, каднидати који се кроз практичан рад нису сусрели са њима напамет научену структуру и обрасце пресуда могу искористити само по питању структуре али не и садржине. Посебан проблем представљају образложења будући да кандидатима поједине области представљају чисту апстракцију. Поред наведених проблема, кандидати додатно време губе на формалности, нпр. цртање државног грба, грешке у писању, уредност и прегледност будући да рад подлеже лектури, што је посебно дискутабилно (ниједном кандидату не иде у прилог да преда задатак препун прецртаних речи, а ономе ко прегледа задатак, ако је визуелни тип особе, то може бити и сметња за читање).

Због тога што је задатак који ће доћи у обзир увек неизвестан, кандидати који су на пракси обављали техничке ствари у самом старту се налазе у слабијем положају од оних који су имали срећу да током тог периода „испеку занат“. Већина писаног текста у пресудама, управо из тог разлога, састоји се у преписивању делова судског списа који, неретко, нису ни примењиви у конкретном случају. Услед тога, код већине кандидата они делови који би требали садржати правну аргументацију врло су рудиментарни, шематски писани и, неретко, сасвим супротни идејама судија о томе како би требале изгледати добре судске пресуде.

Такође, ако би се поредило колико је времена потребно једном судији за израду писменог отправка пресуде, који има могућност коришћења и рачунара и других комуникационих уређаја, коју кандидати немају, онда би се поставило питање већине пресуда донетих на територији Р. Србије, будући да се коришћење истих тих средстава од стране кандидата, на сајту Министарства правде Р. Србије, подводи под „незаслужени резултат“ уз несразмерно краћи временски рок који има на располагању. За та 4 сата од кандидата се очекује да проучи задатак, све доказне предлоге, стекне мишљење о тужби и тужбеном захтеву те се определи за усвајање или одбијање тужбеног захтева. При изради кривичне пресуде од кандидата се захтева да одлучи о томе је ли оптужени учинио кривично дело које му се ставља на терет. Притом се потпуно занемарују субјективно-емоционални фактори који недвосмислено постоје у кривичним поступцима. Утисак који кандидат стиче читајући задатак може бити, а врло често и јесте, дијаметрално опречан ставу који је заузео суд. С друге стране, дијапазон правних питања и спорова који се могу појавити, пре свега при изради грађанске пресуде, недопустиво је широк, те је упитна и његова дидактичка сврха. Ако се узме у обзир да се на писменом делу из грађанског права најчешће даје задатак из материје облигационог права, код које све области могу доћи у обзир,  кандидати могу бити суочени са задатком у којем се тужбени захтев односи на класичну накнаду штете изазвану саобраћајном несрећом, задатком који се тиче сметања поседа, паулијанском тужбом, поступцима за издавање платног налога итд.

Овај проблем био би решен могућношћу коришћења рачунара са инсталирном базом правних прописа, попут Параграф Леx правне базе. На тај начин кандидати би могли погледати и прописе и судску праксу коју немају код себе.  Како је ово решење, барем за сада, тешко спроводиво у пракси, подржавамо предлог за израду званичне збирке задатака или, барем, обавештавање кандидата које ће области у конкретном испитном року бити предмет израде задатака из области грађанског и кривичног права. Такође, захтевамо да се кандидатима који полажу у Новом Саду омогући коришћење прописа и судске праксе приликом полагања писменог дела испита, будући да они, како кажу,  на писмени део испита могу доћи само са хемијском оловком и личном картом.

• Захтев број 4. – Укидање забране полагања правосудног испита у одређеном року  и захтев број 5. – Признавање положених испита на правосудном испиту, иако су у питању различити институти, разматраћемо заједно због правних и психичких последица које производе по кандидате.

Код захтева број 4. – могућност полагања правосудног испита по истеку одређених рокова (од 6 месеци и од 2 године) подсећа нас на Цицеронове речи „Суммум иус, сумма инуириа“ – „Највеће право, највећа неправда“.

Ова могућност полагања испита по истеку прописаних рокова, односно немогућност полагања пре њиховог истека представља ограничење кандидата, популарно названо „забраном“ полагања. Када се нешто некоме брани, то се обично чини ради неке заштите лица или ствари. Овде нико није угрожен сем кандидата и њихових породица, односно њиховог психо-физичког здравља. Како је то лепо уочио амерички психолог др

Сарасон „Животи људи су барем делимично детерминисани њиховим успесима на разним тестовима које полажу током живота“.

Дипломци правних факултета су, кроз свој образовно-развојни пут, од дана уписа на исте били суочени са бројним проверама: од тестова приликом уписивања у високошколску установу до бројних семинарских радова, колоквијума, испита, који су само неке од уобичајених ситуација процене младе особе. Од успеха у тим евалуацијама зависи да ли ћемо се и где запослити, како ћемо напредовати током професионалне каријере итд. Но, упитно је колико технике за процену нечије не/успешности пружају објективне и поуздане информације о квалитетима испитаника, које служе као критеријуми за одлучивање о многим битним питањима везаним за будућност појединца.

Многи кандидати након неположеног правсудог испита бивају суочени са сумњама у властиту вредност, не само као правника, већ и као личности. Није реткост да долази до појаве депресивних стања, суицидних мисли, клиничких обољења, услед чега се кандидати тешко поново одлучују на полагање овог испита. Селекција кандидата свакако постоји при налажењу запослења, те сматрамо да је ово ускраћивање права кандидатима на једнаке шансе приликом избора за своје место под сунцем.

Није непознаница да је правосудни испит, пре свега, тест издржљивости, превасходно психичке, о чему сведоче они који су га положили, те  потписом петиције изражавају наду да ће другим колегама „искусуство полагања правосудног испита оставити минималне последице по психо-физичко здравље“, описујући га као „голготу“, осмишљену како би се „што више оптеретио, намучио и измрцварио кандидат“. Наводе да овакав начин полагања „не представља мерило знања и да је само начин да кандидат покаже себи колико је психички јак и колико може себе да малтретира“, као и да „већи стрес нису доживели“.

У прилог томе осврнућемо се на то како испитна анксиозност, која је присутна код већине кандидата, може утицати на њихов учинак на испиту, те самим тим и на крајњи исход полагања.

„Након детаљне анализе свеприсутности евалуације током живота једног просечног човека и важности успеха у тим ситуацијама, није изненађујуће да разна испитивања знања, способности, вештина и сл. представљају значајне стресоре за већину људи и засићена су високим потенцијалом за анксиозност и друге саставне компоненте дистреса. Међутим, постоје појединци који су посебно вулнерабилни на ситуације евалуације, особе које су склоне да доживе изузетно висок степен једне подврсте анксиозности: тзв. евалуационе или испитне анксиозности. Негативно дејство страха од испитивања огледа се пре свега у томе да особа са израженом испитном анксиозношћу најчешће постиже знатно слабији успех, него што то њене способности оправдавају.  Подбацивање у постигнућу је само једна од могућих излазних варијабли управо описиваног стрес-процеса; непожељне последице изражене испитне анксиозности неретко се појављују и у домену менталног здравља. Из године у годину суочени смо са све већим бројем мучних извештаја и вести о негативним последицама евалуационе анксиозности у ученичкој и студентској популацији. Према речима Кеога и Френча анегдотски примери ученика, који су покушали суицид због неуспешног суочавања са превише израженом испитном анксиозношћу, више не представљају само спорадичне застрашујуће приче које се дешавају „тамо некој непознатој особи“, већ су на жалост постали саставни део уобичајене свакодневице. Здравствени психолози који се баве повезивањем стреса са разним соматским поремећајима, установили су да дистрес као последица изложености захтевним испитним ситуацијама изазива тегобе у кардиоваскуларном функционисању, као и слабљење имуног система.

Испитна анксиозност може да се дефинише као скуп физиолошких, когнитивних и бихејвиоралних реакција које изазивају негативна осећања према евалуативним ситуацијама. Када особа искуси анксиозност, њен физиолошки систем постаје пренадражен, а истовремено почињу да јој се намећу мисли које указују на појачану забринутост и доживљај неадекватности. Суин је одредио испитну анксиозност као немогућност разборитог размишљања и тешкоће у присећању на научени материјал. Због присуства интензивне напетости, испитно анксиозна особа није у стању да „хладне главе“ прати и разуме инструкције за решавање испитних задатака.“

Узмимо да ни ове баријере нема, али да се након пријаве испита у животима кандидата појаве околности на које они не могу да утичу а које, сходно прописима које регулишу овај испит, нису разлог за одлагање истог? Шта ако је њихова природа таква да кандидата онемогућавају да, упркос уложеном раду и труду, оствари позитиван учинак, те дође до негативног исхода… Замислимо да сплет негативних непредвиђених околности перзистира дуже време и самим тим негативно утиче на саму психолошку перцепцију кандидата… Губитак од 6 месеци, па од 2 године, па по 2 године није само губитак времена него губитак идентитета који за собом повлачи бројне консенквенце, од којих је најучесталија – ОДУСТАНАК, будући да кандидати губе веру у то да напоран труд и рад увек доноси плодове. Имамо кандидате који су уз тешка одрицања, часно и поштено, завршили основне академске студије, мастер академске студије, неки и докторске студије, приправничку праксу и дошли до правосудног испита. И затим су наишли на препреке, некада, непремостиве. Да ли то значи да цео труд, од близу деценије (неретко и више), треба да се баци низ воду? Да ли је то знак да они нису за ову струку? Свесни смо тога да се барем једном у животу сваком човеку десило да да све од себе али резултат изостане. На пример, упркос уложеном труду и знању судији првостепеног суда пресуда буде укинута од стране другостепеног суда… Да ли би му, аналогно наведеним забранама, требало забранити рад, јер би то довело у питање његово

знање? Свесни смо тога да оцена није увек мерило знања, да напредак није увек мерило стручности, да први утисак није увек и пресудан, да не можемо на основу 3 питања и, евентуално, пар потпитања, проценити да ли је кандидат оспособљен за самосталан рад у струци. Дешава се да кандидату пропадне цео испит због једног предмета. Шта ако је он и тај предмет учио али његов начин излагања није био адекватан (нпр. замуцкивао је, знојили су му се дланови, деловао је нервозно, није могао да се сети неких ствари у тренутку…)? Да ли је то доказ «ван разумне сумње» да он НЕ ЗНА тај испит, и обратно – да ли је то што неко одговори на 3 питања одлично доказ да је свих 100% сваког предмета прешао, научио и оспособио се за самосталан рад. Имали бисмо сијасет питања да поставимо, но то је већ предмет за неки округли сто или трибину посвећену овој теми, чије одржавање би било вишеструко корисно.

Код захтева број 5. сматрамо да је захтев за признавањем једном положених испита на правосудном испиту, приликом евентуалног поновног полагања, потпуно легитиман. Ако се узме у обзир да већина кандидата сматра упитним и само постојање правосудног испита, будући да исти представља изузетак од правила „не бис ин идем“ и да смо једина професија код које се положени испити са ОАС поново полажу на овом испиту, на испиту за упис на Правосудну академију, приликом оцене стручности и оспособљености кандидата за судију који се први пут бира на судијску функцију…, јасно је да тренутно решење девалвира стечене дипломе правних факултета.

Ни студенти медицине, којима се, по њиховом завршетку и специјализацији, поверава људски живот и чија се грешка, неретко, не може исправити и носи са собом фаталну последицу, имају специјализације из одређених области, у зависности од чијег избора се разликују групе предмета које се полажу као и трајање студирања. При том, правосудни испит није специјализација већ УСЛОВ да би се неко бавио жељеном професијом, на пример – адвокатском.

Дакле, у оквиру специјализација из психијатрије, еxемпли цауса, које трају 4 године специјализант стиче она теоријска и практична знања из области психијатрије која га оспособљавају за самостално збрињавање већине болесника са акутним и хроничним психијатријским поремећајима и обољењима. Програм специјализације подразумева основни програм (у трајању од 30 месеци) у оквиру кога се изучавају: Ургентна психијатрија, Стационарна психијатрија, Продужено психијатријско лечење и рехабилитација, Лечење зависности, Кризне интервенције, Консултативна и Геријатријска психијатрија (дакле, све је везано за једну област која се специјализује) и наставак специјализације (који траје 18 месеци, након јавне одбране писменог специјалистичког рада) који обухвата: Форензичку и Развојну психијатрију, Амбулантни психијатријски третман, Психотерапију, Неурологију, Амбулантну и стационарну интерну медицину (из чега се да екстраховати да се испити са ОАС полажу само у оквиру њихове повезаности са облашћу специјализације). Подсетимо на то, да по завршетку ОАС дипломци медицинских факултета стичу звање – доктор медицине а то им постаје и занимање, након обављеног стажа од

6 месеци и положеног државног испита, који је формалног типа. Наша занимања изискују додатне услове. ОАС на Медицинском факултету садрже 48 предмета и завршни рад, од којих се у горњем примеру У ОКВИРУ СПЕЦИЈАЛИЗАЦИЈЕ поново полажу неурологија, док је предмет психијатрија подељен на уже области које се екстензивније обрађују, а интерна медицина се не изучава у целости. На Правном факултету Универзитета у Београду, барем у време када су чланови АЕПА-е завршили исти било је 32 предмета, од којих се на правосудном испитује њих 13. Правничка професија, оваквим приступом, сама себи одузима кредибилитет а носиоци правосудних функција и запослени у правосуђу на овај начин не стичу нове компетенције и вештине, нити продубљују своје знање. Напротив, на испиту имамо кандидата који је после два месеца од полагања Грађанског права исто заборавио и на испиту из Привредног права, на пример, не може да се сети како гласи кондемнаторни тужбени захтев.

Реформе правосудног испита у земљама у окружењу иду у позитивном правцу, те се кандидатима, примера ради у Р. Хрватској, бодови које кандидат једанпут оствари на писменом делу испита, ако и падне на усменом делу, признају код сваког наредног изласка, што у Р. Србији није случај. Уколико је кандидат већ положио испите потребне за услов, те као накнадни кандидат падне цео Правосудни испит због једног предмета, примера ради Међународног приватног права, тешко да се може дати логично објашњење зашто се ти испити не би уважили приликом његовог поновног полагања. Кандидат је не само на ОАС, већ и на полагању правосудног испита положио поново 12 или 9 испита, минимално 4, који му се не признају (макар у једном разумном временском року, ако не трајно, као стечено право и показано знање), већ је након забране од 6 месеци, одн. од 2 године принуђен да поново полаже, како писмени, тако и усмени део правосудног испита, што представља непотребно излагање кандидата психо-физичким патњама. Оцена ни на ОАС, неретко, није била мерило знања, те следствено искуствима кандидата није редак случај да на правосудном испиту најлошије пролазе они кандидати који су имали највише респекта према њему и материји коју су требали савладати. Уколико правосудни испит представља нашу нужност, не треба представљати и нашу утопију. Сваки кандидат треба ово искуство да понесе као круну свог вишегодишњег рада и труда, а не као кошмар који га прати током низа година. О томе да кандидати након, чак и успешног, полагања испита завршавају са хроничним обољењима не желимо писати, будући да би то изискивало студије случаја, што није предмет овог дописа.