U prilog tome da postoji problem sa formulisanjem pitanja, citiraćemo deo „Informatora pravosudnog ispita“ u kome se na str. 85 u okviru pitanja: Da li postoje univerzalna pitanja za sva tri ispitna odbora?, navodi da „Načelno ne postoje“, te da „Svaki ispitivač ima određenu oblast koju ‘voli’ da pita više od druge oblasti. Ne razlikuje se materija koja se odgovara, ali se razlikuje način kako je pitanje formulisano. Tako da nekada na prvi pogled neka pitanja izgledaju različito jedno od drugog, a zapravo su ista pitanja, samo su drugačije formulisana“.

Upravo iz ovih razloga verujemo da je spisak ažuriranih i precizno formulisanih pitanja za sve ispite neophodan.

U pogledu ispitivanja, posebno je problematično, kod onih kandidata koji materiji pristupaju studiozno, a potom je tako i izlažu, prekidanje postavljanjem potpitanja kojima se od njih traže kratki i sažeti odgovori. Prekidom toka misli, kod takvih kandidata dolazi do blokade, čime se dovodi u pitanje i pozitivan ishod polaganja konkretnog/ih ispita. Uzmu li se u obzir stres, umor, napetost, okolina i drugi faktori, moguća je tzv. blokada na jednostavnim pitanjima (npr. kandidatkinja na polaganju usmenog dela pravosudnog ispita nije mogla da odgovori na pitanje, u okviru ispita iz Građanskog prava, ko su naslednici u prvom naslednom redu i kako nasleđuju), što se ni u kom slučaju kandidatima ne bi smelo uzeti za zlo, a to se, neretko, dešava. Takođe, kandidati kod pojedinih ispita nemaju mogućnost davanja odgovora na sledeće pitanje ukoliko nisu na prethodno dali zadovoljavajući odgovor. Razume se, ne stoji svaki kandidat jednako dobro sa svim instutima koji se tiču jednog predmeta, te neadekvatan odgovor iz jedne oblasti nije reper da iz drugih oblasti neće dati odličan odgovor.

Takođe, posebno problematičan segment usmenog dela ispita jeste činjenica da ispitivači, u velikom broju slučajeva, ispred sebe imaju zakonski tekst iz kojeg iščitavaju ono što se od kandidata očekuje da tačno i precizno reprodukuje. Kandidati su se žalili da pojedini ispitivači insistiraju na preciznom izražavanju, posebno zakonskih definicija, i vraćanju kandidata na ponavljanje teksta dok se ne seti konkretnog pojma koji nije spomenuo. Sama svrha takvog ispitivanja potpuno je nejasna, kada se uzmu u obzir sve okolnosti pod kojima se ovaj ispit polaže.

Poslednja stvar kod ovog zahteva na koju bismo skrenuli pažnju jeste kriterijum vrednovanja uspeha kandidata na usmenom delu ispita. Shodno Zakonu o pravosudnom ispitu (u daljem tekstu: Zakon ) „razumevanje suštine pravnih ustanova, pravilno pravničko rasuđivanje i način izlaganja“, postavljeni su, inter alia,  kao kriterijumi vrednovanja pri ocenjivanju uspeha kandidata. Smatramo da uz poznavanje pozitivnih propisa, jedino relevantno treba biti razumevanje suštine pravnih instituta, dok poznavanje sudske prakse, koja kod nas ne predstavlja izvor prava (koje se, takođe, navodi kao kriterijum vrednovanja), treba biti od značaja za prevagu između ocene „dobro“ i „odlično“, no nipošto tanka nit između ocene „dobro“ i „zadovoljava“, s obzirom na to da su i na OAS na pravnim fakultetima u R.Srbiji primeri iz sudske prakse bili ispitivani za višu ocenu, te da se kandidati na pripravničkoj praksi, posebno u advokatskim kancelarijama koje imaju tzv. masovne tužbe, retko susreću sa sudskom praksom, osim u konkretnim predmetima koji su usko ograničeni na pojedini institut, mahom iz oblasti građanskog prava. O pravničkom rasuđivanju, biće više reči u tekstu koji sledi. Posebno je upitno vrednovanje načina izlaganja, budući da neki kandidati na red za ispitivanje doću nakon 12 sati boravka na fakultetu, neprospavane noći pre toga usled izloženosti stresogenim faktorima, pod uticajem akutnih ili hroničnih bolesti, te izostanak samouverenosti ne znači nužno i izostanak znanja. Poznato je kakva dejstva neispavanost ima, kao i da usled iste može doći do stanja privremene duševne poremećenosti ( kako bi to u kontekstu ovog ispita kandidati slikovito opisali – u pitanju je „ne znam ni kako se zovem“ sindrom).

Problematika pismenog dela ispita, čija je izmena predmet  zahteva broj 6., počinje očekivanjima od kandidata u konkretnom slučaju. Naime, u R. Srbiji za izradu pismenog rada ostavljeno je 4 sata, što je za kandidate koji se, exempli causa, nikada u praksi nisu susreli sa pisanjem presuda (posebno kada je reč o presudama koje su stigle do Vrhovnog kasacionog suda) nedovoljno vreme (u praksi zemalja u regionu to vreme je duže, te u Bosni i Hercegovini i Republici Hrvatskoj iznosi 6, odnosno do 6 časova po ispitu). Ako se uzme u obzir da se kandidati i u sudu, posebno u parničnim odeljenjima osnovnih sudova, koriste „pelcerima“ koji su vezani za „šablonske“ predmete koji pristižu u sud (npr. PIO fond, Fond „Sovo“, potraživanja sudskih veštaka, aktuelne tužbe za bankarske kredite i sl.), a da advokatski pripravnici stiču manje praktičnog iskustva a više vremena provode u obavljanju administrativnih poslova, te da se tužilački pripravnici ne susreću sa građanskopravnom materijom, jasno je da kandidati imaju problem i sa neujednačenim znanjem i sa samim načinom polaganja pismenog dela. O problemima sa kojima se susreću prilikom pismenog dela ispita kandidati u peticiji navode sledeće: „Davanje zadataka i ocenjovanje pismenog dela u Novom Sadu, približilo se postavljanju uslova za kandidate koje mora da ispunjava sudija Vrhovnog kasacionog suda a ne kandidat koji će možda sesti u stolicu sudije osnovnog suda posle položenog pravosudnog ispita…“. I kandidati koji su položili ili tek treba da polažu pravosudni ispit u Beogradu, većinom dele ove navode.

Uprkos postojanju priručnika za izradu krivičnih i parničnih presuda, kadnidati koji se kroz praktičan rad nisu susreli sa njima napamet naučenu strukturu i obrasce presuda mogu iskoristiti samo po pitanju strukture ali ne i sadržine. Poseban problem predstavljaju obrazloženja budući da kandidatima pojedine oblasti predstavljaju čistu apstrakciju. Pored navedenih problema, kandidati dodatno vreme gube na formalnosti, npr. crtanje državnog grba, greške u pisanju, urednost i preglednost budući da rad podleže lekturi, što je posebno diskutabilno (nijednom kandidatu ne ide u prilog da preda zadatak prepun precrtanih reči, a onome ko pregleda zadatak, ako je vizuelni tip osobe, to može biti i smetnja za čitanje).

Zbog toga što je zadatak koji će doći u obzir uvek neizvestan, kandidati koji su na praksi obavljali tehničke stvari u samom startu se nalaze u slabijem položaju od onih koji su imali sreću da tokom tog perioda „ispeku zanat“. Većina pisanog teksta u presudama, upravo iz tog razloga, sastoji se u prepisivanju delova sudskog spisa koji, neretko, nisu ni primenjivi u konkretnom slučaju. Usled toga, kod većine kandidata oni delovi koji bi trebali sadržati pravnu argumentaciju vrlo su rudimentarni, šematski pisani i, neretko, sasvim suprotni idejama sudija o tome kako bi trebale izgledati dobre sudske presude.

Takođe, ako bi se poredilo koliko je vremena potrebno jednom sudiji za izradu pismenog otpravka presude, koji ima mogućnost korišćenja i računara i drugih komunikacionih uređaja, koju kandidati nemaju, onda bi se postavilo pitanje većine presuda donetih na teritoriji R. Srbije, budući da se korišćenje istih tih sredstava od strane kandidata, na sajtu Ministarstva pravde R. Srbije, podvodi pod „nezasluženi rezultat“ uz nesrazmerno kraći vremenski rok koji ima na raspolaganju. Za ta 4 sata od kandidata se očekuje da prouči zadatak, sve dokazne predloge, stekne mišljenje o tužbi i tužbenom zahtevu te se opredeli za usvajanje ili odbijanje tužbenog zahteva. Pri izradi krivične presude od kandidata se zahteva da odluči o tome je li optuženi učinio krivično delo koje mu se stavlja na teret. Pritom se potpuno zanemaruju subjektivno-emocionalni faktori koji nedvosmisleno postoje u krivičnim postupcima. Utisak koji kandidat stiče čitajući zadatak može biti, a vrlo često i jeste, dijametralno oprečan stavu koji je zauzeo sud. S druge strane, dijapazon pravnih pitanja i sporova koji se mogu pojaviti, pre svega pri izradi građanske presude, nedopustivo je širok, te je upitna i njegova didaktička svrha. Ako se uzme u obzir da se na pismenom delu iz građanskog prava najčešće daje zadatak iz materije obligacionog prava, kod koje sve oblasti mogu doći u obzir,  kandidati mogu biti suočeni sa zadatkom u kojem se tužbeni zahtev odnosi na klasičnu naknadu štete izazvanu saobraćajnom nesrećom, zadatkom koji se tiče smetanja poseda, paulijanskom tužbom, postupcima za izdavanje platnog naloga itd.

Ovaj problem bio bi rešen mogućnošću korišćenja računara sa instalirnom bazom pravnih propisa, poput Paragraf Lex pravne baze. Na taj način kandidati bi mogli pogledati i propise i sudsku praksu koju nemaju kod sebe.  Kako je ovo rešenje, barem za sada, teško sprovodivo u praksi, podržavamo predlog za izradu zvanične zbirke zadataka ili, barem, obaveštavanje kandidata koje će oblasti u konkretnom ispitnom roku biti predmet izrade zadataka iz oblasti građanskog i krivičnog prava. Takođe, zahtevamo da se kandidatima koji polažu u Novom Sadu omogući korišćenje propisa i sudske prakse prilikom polaganja pismenog dela ispita, budući da oni, kako kažu,  na pismeni deo ispita mogu doći samo sa hemijskom olovkom i ličnom kartom.

• Zahtev broj 4. – Ukidanje zabrane polaganja pravosudnog ispita u određenom roku  i zahtev broj 5. – Priznavanje položenih ispita na pravosudnom ispitu, iako su u pitanju različiti instituti, razmatraćemo zajedno zbog pravnih i psihičkih posledica koje proizvode po kandidate.

Kod zahteva broj 4. – mogućnost polaganja pravosudnog ispita po isteku određenih rokova (od 6 meseci i od 2 godine) podseća nas na Ciceronove reči „Summum ius, summa inuiria“ – „Najveće pravo, najveća nepravda“.

Ova mogućnost polaganja ispita po isteku propisanih rokova, odnosno nemogućnost polaganja pre njihovog isteka predstavlja ograničenje kandidata, popularno nazvano „zabranom“ polaganja. Kada se nešto nekome brani, to se obično čini radi neke zaštite lica ili stvari. Ovde niko nije ugrožen sem kandidata i njihovih porodica, odnosno njihovog psiho-fizičkog zdravlja. Kako je to lepo uočio američki psiholog dr

Sarason „Životi ljudi su barem delimično determinisani njihovim uspesima na raznim testovima koje polažu tokom života“.

Diplomci pravnih fakulteta su, kroz svoj obrazovno-razvojni put, od dana upisa na iste bili suočeni sa brojnim proverama: od testova prilikom upisivanja u visokoškolsku ustanovu do brojnih seminarskih radova, kolokvijuma, ispita, koji su samo neke od uobičajenih situacija procene mlade osobe. Od uspeha u tim evaluacijama zavisi da li ćemo se i gde zaposliti, kako ćemo napredovati tokom profesionalne karijere itd. No, upitno je koliko tehnike za procenu nečije ne/uspešnosti pružaju objektivne i pouzdane informacije o kvalitetima ispitanika, koje služe kao kriterijumi za odlučivanje o mnogim bitnim pitanjima vezanim za budućnost pojedinca.

Mnogi kandidati nakon nepoloženog pravsudog ispita bivaju suočeni sa sumnjama u vlastitu vrednost, ne samo kao pravnika, već i kao ličnosti. Nije retkost da dolazi do pojave depresivnih stanja, suicidnih misli, kliničkih oboljenja, usled čega se kandidati teško ponovo odlučuju na polaganje ovog ispita. Selekcija kandidata svakako postoji pri nalaženju zaposlenja, te smatramo da je ovo uskraćivanje prava kandidatima na jednake šanse prilikom izbora za svoje mesto pod suncem.

Nije nepoznanica da je pravosudni ispit, pre svega, test izdržljivosti, prevashodno psihičke, o čemu svedoče oni koji su ga položili, te  potpisom peticije izražavaju nadu da će drugim kolegama „iskusustvo polaganja pravosudnog ispita ostaviti minimalne posledice po psiho-fizičko zdravlje“, opisujući ga kao „golgotu“, osmišljenu kako bi se „što više opteretio, namučio i izmrcvario kandidat“. Navode da ovakav način polaganja „ne predstavlja merilo znanja i da je samo način da kandidat pokaže sebi koliko je psihički jak i koliko može sebe da maltretira“, kao i da „veći stres nisu doživeli“.

U prilog tome osvrnućemo se na to kako ispitna anksioznost, koja je prisutna kod većine kandidata, može uticati na njihov učinak na ispitu, te samim tim i na krajnji ishod polaganja.

„Nakon detaljne analize sveprisutnosti evaluacije tokom života jednog prosečnog čoveka i važnosti uspeha u tim situacijama, nije iznenađujuće da razna ispitivanja znanja, sposobnosti, veština i sl. predstavljaju značajne stresore za većinu ljudi i zasićena su visokim potencijalom za anksioznost i druge sastavne komponente distresa. Međutim, postoje pojedinci koji su posebno vulnerabilni na situacije evaluacije, osobe koje su sklone da dožive izuzetno visok stepen jedne podvrste anksioznosti: tzv. evaluacione ili ispitne anksioznosti. Negativno dejstvo straha od ispitivanja ogleda se pre svega u tome da osoba sa izraženom ispitnom anksioznošću najčešće postiže znatno slabiji uspeh, nego što to njene sposobnosti opravdavaju.  Podbacivanje u postignuću je samo jedna od mogućih izlaznih varijabli upravo opisivanog stres-procesa; nepoželjne posledice izražene ispitne anksioznosti neretko se pojavljuju i u domenu mentalnog zdravlja. Iz godine u godinu suočeni smo sa sve većim brojem mučnih izveštaja i vesti o negativnim posledicama evaluacione anksioznosti u učeničkoj i studentskoj populaciji. Prema rečima Keoga i Frenča anegdotski primeri učenika, koji su pokušali suicid zbog neuspešnog suočavanja sa previše izraženom ispitnom anksioznošću, više ne predstavljaju samo sporadične zastrašujuće priče koje se dešavaju „tamo nekoj nepoznatoj osobi“, već su na žalost postali sastavni deo uobičajene svakodnevice. Zdravstveni psiholozi koji se bave povezivanjem stresa sa raznim somatskim poremećajima, ustanovili su da distres kao posledica izloženosti zahtevnim ispitnim situacijama izaziva tegobe u kardiovaskularnom funkcionisanju, kao i slabljenje imunog sistema.

Ispitna anksioznost može da se definiše kao skup fizioloških, kognitivnih i bihejvioralnih reakcija koje izazivaju negativna osećanja prema evaluativnim situacijama. Kada osoba iskusi anksioznost, njen fiziološki sistem postaje prenadražen, a istovremeno počinju da joj se nameću misli koje ukazuju na pojačanu zabrinutost i doživljaj neadekvatnosti. Suin je odredio ispitnu anksioznost kao nemogućnost razboritog razmišljanja i teškoće u prisećanju na naučeni materijal. Zbog prisustva intenzivne napetosti, ispitno anksiozna osoba nije u stanju da „hladne glave“ prati i razume instrukcije za rešavanje ispitnih zadataka.“

Uzmimo da ni ove barijere nema, ali da se nakon prijave ispita u životima kandidata pojave okolnosti na koje oni ne mogu da utiču a koje, shodno propisima koje regulišu ovaj ispit, nisu razlog za odlaganje istog? Šta ako je njihova priroda takva da kandidata onemogućavaju da, uprkos uloženom radu i trudu, ostvari pozitivan učinak, te dođe do negativnog ishoda… Zamislimo da splet negativnih nepredviđenih okolnosti perzistira duže vreme i samim tim negativno utiče na samu psihološku percepciju kandidata… Gubitak od 6 meseci, pa od 2 godine, pa po 2 godine nije samo gubitak vremena nego gubitak identiteta koji za sobom povlači brojne konsenkvence, od kojih je najučestalija – ODUSTANAK, budući da kandidati gube veru u to da naporan trud i rad uvek donosi plodove. Imamo kandidate koji su uz teška odricanja, časno i pošteno, završili osnovne akademske studije, master akademske studije, neki i doktorske studije, pripravničku praksu i došli do pravosudnog ispita. I zatim su naišli na prepreke, nekada, nepremostive. Da li to znači da ceo trud, od blizu decenije (neretko i više), treba da se baci niz vodu? Da li je to znak da oni nisu za ovu struku? Svesni smo toga da se barem jednom u životu svakom čoveku desilo da da sve od sebe ali rezultat izostane. Na primer, uprkos uloženom trudu i znanju sudiji prvostepenog suda presuda bude ukinuta od strane drugostepenog suda… Da li bi mu, analogno navedenim zabranama, trebalo zabraniti rad, jer bi to dovelo u pitanje njegovo

znanje? Svesni smo toga da ocena nije uvek merilo znanja, da napredak nije uvek merilo stručnosti, da prvi utisak nije uvek i presudan, da ne možemo na osnovu 3 pitanja i, eventualno, par potpitanja, proceniti da li je kandidat osposobljen za samostalan rad u struci. Dešava se da kandidatu propadne ceo ispit zbog jednog predmeta. Šta ako je on i taj predmet učio ali njegov način izlaganja nije bio adekvatan (npr. zamuckivao je, znojili su mu se dlanovi, delovao je nervozno, nije mogao da se seti nekih stvari u trenutku…)? Da li je to dokaz «van razumne sumnje» da on NE ZNA taj ispit, i obratno – da li je to što neko odgovori na 3 pitanja odlično dokaz da je svih 100% svakog predmeta prešao, naučio i osposobio se za samostalan rad. Imali bismo sijaset pitanja da postavimo, no to je već predmet za neki okrugli sto ili tribinu posvećenu ovoj temi, čije održavanje bi bilo višestruko korisno.

Kod zahteva broj 5. smatramo da je zahtev za priznavanjem jednom položenih ispita na pravosudnom ispitu, prilikom eventualnog ponovnog polaganja, potpuno legitiman. Ako se uzme u obzir da većina kandidata smatra upitnim i samo postojanje pravosudnog ispita, budući da isti predstavlja izuzetak od pravila „ne bis in idem“ i da smo jedina profesija kod koje se položeni ispiti sa OAS ponovo polažu na ovom ispitu, na ispitu za upis na Pravosudnu akademiju, prilikom ocene stručnosti i osposobljenosti kandidata za sudiju koji se prvi put bira na sudijsku funkciju…, jasno je da trenutno rešenje devalvira stečene diplome pravnih fakulteta.

Ni studenti medicine, kojima se, po njihovom završetku i specijalizaciji, poverava ljudski život i čija se greška, neretko, ne može ispraviti i nosi sa sobom fatalnu posledicu, imaju specijalizacije iz određenih oblasti, u zavisnosti od čijeg izbora se razlikuju grupe predmeta koje se polažu kao i trajanje studiranja. Pri tom, pravosudni ispit nije specijalizacija već USLOV da bi se neko bavio željenom profesijom, na primer – advokatskom.

Dakle, u okviru specijalizacija iz psihijatrije, exempli causa, koje traju 4 godine specijalizant stiče ona teorijska i praktična znanja iz oblasti psihijatrije koja ga osposobljavaju za samostalno zbrinjavanje većine bolesnika sa akutnim i hroničnim psihijatrijskim poremećajima i oboljenjima. Program specijalizacije podrazumeva osnovni program (u trajanju od 30 meseci) u okviru koga se izučavaju: Urgentna psihijatrija, Stacionarna psihijatrija, Produženo psihijatrijsko lečenje i rehabilitacija, Lečenje zavisnosti, Krizne intervencije, Konsultativna i Gerijatrijska psihijatrija (dakle, sve je vezano za jednu oblast koja se specijalizuje) i nastavak specijalizacije (koji traje 18 meseci, nakon javne odbrane pismenog specijalističkog rada) koji obuhvata: Forenzičku i Razvojnu psihijatriju, Ambulantni psihijatrijski tretman, Psihoterapiju, Neurologiju, Ambulantnu i stacionarnu internu medicinu (iz čega se da ekstrahovati da se ispiti sa OAS polažu samo u okviru njihove povezanosti sa oblašću specijalizacije). Podsetimo na to, da po završetku OAS diplomci medicinskih fakulteta stiču zvanje – doktor medicine a to im postaje i zanimanje, nakon obavljenog staža od

6 meseci i položenog državnog ispita, koji je formalnog tipa. Naša zanimanja iziskuju dodatne uslove. OAS na Medicinskom fakultetu sadrže 48 predmeta i završni rad, od kojih se u gornjem primeru U OKVIRU SPECIJALIZACIJE ponovo polažu neurologija, dok je predmet psihijatrija podeljen na uže oblasti koje se ekstenzivnije obrađuju, a interna medicina se ne izučava u celosti. Na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, barem u vreme kada su članovi AEPA-e završili isti bilo je 32 predmeta, od kojih se na pravosudnom ispituje njih 13. Pravnička profesija, ovakvim pristupom, sama sebi oduzima kredibilitet a nosioci pravosudnih funkcija i zaposleni u pravosuđu na ovaj način ne stiču nove kompetencije i veštine, niti produbljuju svoje znanje. Naprotiv, na ispitu imamo kandidata koji je posle dva meseca od polaganja Građanskog prava isto zaboravio i na ispitu iz Privrednog prava, na primer, ne može da se seti kako glasi kondemnatorni tužbeni zahtev.

Reforme pravosudnog ispita u zemljama u okruženju idu u pozitivnom pravcu, te se kandidatima, primera radi u R. Hrvatskoj, bodovi koje kandidat jedanput ostvari na pismenom delu ispita, ako i padne na usmenom delu, priznaju kod svakog narednog izlaska, što u R. Srbiji nije slučaj. Ukoliko je kandidat već položio ispite potrebne za uslov, te kao naknadni kandidat padne ceo Pravosudni ispit zbog jednog predmeta, primera radi Međunarodnog privatnog prava, teško da se može dati logično objašnjenje zašto se ti ispiti ne bi uvažili prilikom njegovog ponovnog polaganja. Kandidat je ne samo na OAS, već i na polaganju pravosudnog ispita položio ponovo 12 ili 9 ispita, minimalno 4, koji mu se ne priznaju (makar u jednom razumnom vremenskom roku, ako ne trajno, kao stečeno pravo i pokazano znanje), već je nakon zabrane od 6 meseci, odn. od 2 godine prinuđen da ponovo polaže, kako pismeni, tako i usmeni deo pravosudnog ispita, što predstavlja nepotrebno izlaganje kandidata psiho-fizičkim patnjama. Ocena ni na OAS, neretko, nije bila merilo znanja, te sledstveno iskustvima kandidata nije redak slučaj da na pravosudnom ispitu najlošije prolaze oni kandidati koji su imali najviše respekta prema njemu i materiji koju su trebali savladati. Ukoliko pravosudni ispit predstavlja našu nužnost, ne treba predstavljati i našu utopiju. Svaki kandidat treba ovo iskustvo da ponese kao krunu svog višegodišnjeg rada i truda, a ne kao košmar koji ga prati tokom niza godina. O tome da kandidati nakon, čak i uspešnog, polaganja ispita završavaju sa hroničnim oboljenjima ne želimo pisati, budući da bi to iziskivalo studije slučaja, što nije predmet ovog dopisa.