Мржња је једна од најрегресивнијих и најдеструктивнијих емоција. Злочин из мржње представља посебан кривичноправни и криминолошки феномен. Ова негативна друштвена појава, иако постоји током читаве историје човечанства, тек недавно је добила своје правно обличје у кривичном законодавству Републике Србије, о чему ће нешто касније бити више речи.

Постоји неколико појмовних одређења злочина  мржње. Федерални истражни биро САД одређује злочин мржње као кривично дело против лица, имовине, или друштва мотивисано у целини или делимично предрасудама учиниоца у односу на расу, веру, инвалидитет, сексуалну оријентацију, етничку припадност, пол или родну припадност. (Димовски, 2020: 9). Пошто се овај злочин врши превасходно на основу предрасуда, било би језички исправније назвати га злочином из предрасуде. У српској криминолошкој литератури постоје аутори који заступају овај став (Димовски, 2020: 11).

 У Кривичном законику Републике Србије („Службени гласник Републике Србије“, бр. 85/2005…35/2019, у даљем тексту КЗ), злочин из мржње није појмовно одређен, што отежава судовима рад у случајевима када је извршен неки злочин из мржње. Законодавац је препустио судској пракси да реши овај проблем. Приликом одмеравања казне учиниоцу за извршено кривично дело суд мора да узме у обзир како отежавајуће, тако и олакшавајуће околности које постоје на страни учиниоца кривичног дела. Када је реч о одређивању казне за кривично дело учињено из мржње, посебно је значајна одредба члана 54а КЗ. Наиме, овом одредбом је прописано да ако је је кривично дело учињено из мржње због припадности раси и вероисповести, националне или етничке припадности, пола, сексуалне оријентације или родног идентитета другог лица, ту околност суд ће ценити као отежавајућу околност, осим ако она није прописана као обележје неког другог кривичног дела. Језичком анализом цитиране одредбе, може се закључити да инвалидитет није предвиђен као посебна околност за кривична дела учињена из мржње. Овакво решење је, према нашем мишљењу, у супротности са одредбом члана 21 Устава Републике Србије („Службени гласник Републике Србије“ бр. 98/2006), којом је забрањена и дискриминација по основу инвалидитета. Осим што је у колизији са уставним одредбама, ово законско решење додатно доприноси виктимизацији особа са инвалидитетом злочинима учињеним из  мржње. Према тренутно доступним подацима, у Србији није спроведено ниједно емпиријско истраживање о распрострањености злочина мржње према особама са инвалидитетом. Може се само претпоставити да „тамна бројка“ (број извршених, а непријављених кривичних дела) у код овог облика криминалитета није мала. Отклањање наведене колизије између Устава и Кривичног законика Републике Србије допринело би потпунијој заштити особа са инвалидитетом на нормативном, али и на фактичком плану (Мирић, 2021; Мирић, 2024).